Velika tranzicija

Od Marksovog vremena pa do 1989, reč kаpitalista je 
svuda bila uvreda! Sa relativnim izuzetkom Sjedinjenih 
država, ali samo sa relativnim.
Tada se desio prelom: Francuzi su zauvek pokopali svoju Revoluciju. Berlinski zid je srušen: u Kotonuu, Beninci su oborili Lenjinov kip; na ulicama Bukurešta demonstranti su napisali »Živela privatizacija!« Za čitave narode, kapi-talizam, nekad omražen i sumnjiv, postao je nada, put napret-ka i slobode. Čak je i nekoliko filozofa izjavilo da kapi-talizam predstavlja kraj Istorije, jednoobraznu i univerzalnu ideologiju ka kojoj se kreće čitavo čovečanstvo.
Preterano »optimistički« stav. Kapitalizam je odveć ne-savršen da se ne bi mogao prevazići. Nesavršenost duha, naj-pre: legitimitet kapitalističkog sistema, praktične a ne te-orijske prirode, nepostojan je, jer izvire jedino iz njegove uspešnosti. Dovoljan će biti jedan neuspeh, jedan trenutak sporog razvoja, pa da njegovi temelji budu neposredno ospore-ni, a njegova smrt najavljena. Politička krhkost, takođe: kapi-talizam ne proizvodi mitove, a još manje heroje; narodi o njemu sude samo na osnovu njegovih rezultata, a za ove se ne može jemčiti da će uvek biti pozitivni. Ova jalovost u stva-ranju mitova svojstvena kapitalizmu svedoči a njegovoj isku-stvenoj nadmoćnosti, ali i o njegovoj konstitutivnoj slabo-sti: kapitalizam u nama više zadovoljava homo rationalisa nego homo symbolicusa.