О књижевним архетиповима

Тема овог рада је порекло оних сталних сижејних елемената који су сачинили јединице неког „сижејног језика\" светске књижевности. На раним ступњевима развитка, те приповедне схеме се одликују искључивом једноликошћу. На познијим етапама оне су врло разноврсне, али пажљива анализа открива да се многе од њих јављају као својеврсне трансформације првобитних елемената. Најпогодније би било да те првобитне елементе назовемо сижејним архетиповима.
Појам „архетип\" у савремену науку уводи К. Г. Јунг, оснивач аналитичке психологије. Позивајући се на примену овог термина код Филона из Александрије и Дионисија Ареопагита, као и на неке сличне представе код Платона и Августина, Јунг је такође указивао на аналогију архетипова са Диркемовим „колективним представама\", Кантовим „априорним идејама\"  и „обрасцима понашања\" бихевиориста.