Nemate knjiga u vašoj korpi SrpskiСрпскиEnglish

Osnovni motivi fenomenologije stranog

Natrag

Grundmotiven einer Phänomenologie des Fremden
Autor Valdenfels, Bernhard / Waldenfels, Bernhard
Oblast filozofija
Biblioteka Elementi
Datum objavljivanja 24.06.2010.
Format 18 x 11,5
Težina 142
Broj strana 164
Cena 1000din / 9.52€
Povez Meki
Pismo Latinica
ISBN 978-86-7543-201-2
Prevodilac Dragan Prole

Nakon uspelih ukazivanja na svoje osnovne misaone motive filozofima najčešće polazi za rukom da istovremeno obave dva važna posla. Približavaju se široj čitalačkoj publici i dodatno osvetljavaju ono što su do tada učinili. Stiču nove poklonike, a starim poštovaocima pomažu da dodatno razjasne i zaokruže stečena saznanja. Otuda su i Platonov Fedon, Aristotelov Protreptikos, Kantova Prolegomena, Hegelova Propedeutika do danas gotovo jednako atraktivni kako početnicima, tako i onima koji su poodmakli u stvarima filozofije.

Prikazivanje središnjih misaonih motiva iskazuje upadljive srodnosti sa tekstovima čija svrha se pre svega sastojala u nastojanju da se za stvar filozofije zainteresuju i oni koji ne mare za nju. Naime, merodavni "nagovori" na filozofiju su uvek nešto više od nagovora, pošto njihov značaj postaje krajnje upitan ukoliko nam ne nagoveste i srž određenog filozofskog stanovišta. Sledstveno tome, i prikaz osnovnih motiva neke filozofske pozicije postaje relevantan tek ukoliko donosi nešto više od puke provokacije koja nas usmerava da se njome podrobnije pozabavimo.

Doista, obavezujući momenat prilikom izlaganja osnovnih motiva za svakog mislioca od formata se krije u nužnom iskoraku iz zavođenja, u nadmašivanju sofističkih zamki samoreklamiranja. Kada je pak reč o čitaocima, njihova merila se svakako oslanjaju na stepen podudarnosti izvesnih misaonih motiva sa njihovim vlastitim duhovnim potrebama. Za razliku od bulevarske štampe koja svojim naslovnim stranicama privlači publiku navodeći senzacionalne motive i razloge, da bi neki misaoni motiv zaslužio status filozofskog on najpre mora iskazati zavidan nivo saglasnosti sa najvišim dometima filozofskog mišljenja i vodećim duhovnim strujanjima svog vremena. Iz te perspektive postaje sasvim razumljivo zbog čega je filozofija umesto simulacije izvanrednog i neobičnog uvek radije simpatisala stabilno, provereno, trajno i pouzdano. U tom smislu teret dokaza neminovno preuzima svaki inovativni pokušaj, a to se naročito odnosi na projekat čija namera je da afirmiše značaj nesvakidašnjeg, izvanrednog i neobičnog, pri čemu se sva tri prideva mogu povezati sa iskustvom stranog. Dozvola trajnog boravka među filozofskim problemima se neobično teško stiče. Aspiranata je mnogo, ambiciozni predlozi se nasrtljivo nameću sa svih strana, ali im se domašaji vrlo retko iskažu kao dorasli vlastitom htenju.

Motivi o kojima govori Valdenfelsova knjiga mogli bi se grupisati oko problema konačnosti, vremenitosti, telesnosti, pažnje, kulture i responzivnosti. Pri tom valja upozoriti da bohumski fenomenolog ne namerava da legitimiše sebe u smislu izvornog promotera tih motiva kao ključnih filozofskih problema, nego nastupa znatno skromnije. Njegova vodeća namera je da prikaže polazišta svoje vlastite fenomenologije stranog. Istini za volju, među navedenim motivima filozofiji nije poznata samo responzivnost, čiji koreni su vezani za dvadesetovekovnu medicinu i biologiju, dok svi ostali u većoj ili manjoj meri predstavljaju priznatu tekovinu filozofskog mišljenja. Imamo li to u vidu, shvatićemo da osnovni motivi Valdenfelsovog mišljenja nisu sasvim nepoznati, pa samim tim ni novi. Novina njegovog fenomenološkog postupka krije se u osvetljavanju nasleđenih motiva u horizontu stranog. Međutim, nije li strano upravo instanca koja nam stvari pre zatamnjuje nego što ih osvetljava, nije li sfera prisnog, izvesnog i poznatog još od Aristotela, a naročito od Dekarta preporučena kao jedino stabilno uporište prilikom misaonog upuštanja u tuđe, neizvesno i nepoznato? Štaviše, opravdano se nameće pitanje da li strano, s obzirom na svoju nepristupačnost, može poslužiti kao polazište za izlaganje bilo kakvih filozofskih motiva?

Gotovo celokupno filozofsko mišljenje Bernharda Valdenfelsa kruži oko problematizacije tih pitanja. Premda bi nam potraga za zajedničkim imeniteljima njegovih motiva svakako u prvi plan istakla imena Huserla, Hajdegera i Merlo-Pontija, a upit o poreklu fenomenologije stranog bi nesumnjivo zastao kod Levinasa, u Valdenfelsu ne treba prepoznati pukog epigona kojem je stalo da na jednu jedinu tacnu strpa što raznovrsniju ponudu sa fenomenološke trpeze. Pored toga, važno je uočiti i da njegovo mišljenje ne pluta inertno i lagodno na strujama najnovije filozofske mode, nego joj se opire u mnogim ključnim stavovima: "Kritiku novije francuske filozofije ne bi trebalo opterećivati perifernim, pomodnim. Presudna tačka je u tome, da je ona u širokom frontu prešla Rubikon koji razdvaja autonomiju i heteronomiju"[1]. Postavi li se u fokus ova kritika, fenomenologija stranog se iskazuje kao faktor stabilizovanja pomenutog fronta, tj. misaoni napor usmeren protiv tendencija da se autonomija i heteronomija isprepletu do neprepoznatljivosti. Ukoliko u uporišne stubove modernosti spada i jedinstven vid spremnosti na ozbiljno suočavanje sa vlastitom savremenošću, a ono je nužno praćeno nespremnošću da se u njoj bilo šta (pa ni bilo koji vid relacije vlastitog i stranog), prihvati zdravo za gotovo, onda je fenomenologija stranog u svojoj srži legitiman izdanak moderne.

Utoliko je i delikatniji zadatak svrstavanja Valdenfelsove filozofije u okvire savremenog filozofskog mišljenja. Ne radi se o tome da je njoj u tim okvirima pretesno, nego pre svega o obilju brzopletih asocijacija koje ona pobuđuje, a vode ka njenom poistovećivanju sa misaonim orijentacijama za koje se može reći da su joj samo donekle srodne, ali da im ona suštinski ne pripada. Prva pomisao u tom pravcu bi u njoj identifikovala tipičnog sledbenika strukturalizma/poststrukturalizma.

Logika takvog poistovećivanja bi se verovatno pozvala na tezu, da u pozadini privilegovanja stranog neminovno čuči unižavanje vlastitog, te da je onaj ko diskvalifikuje vlastito ujedno prinuđen i na odbacivanje nasleđa sopstva, subjekta i uma, što za ljubav strukturama upravo i čini strukturalizam. Kada u prvi plan istaknemo strano to navodno ne samo da znači da nismo zadovoljni konturama koje je filozofija opisala oko vlastitog, nego i da se dobrovoljno priključujemo bučnom blagosiljanju razlika koje se ne libi da podrije stabilnost bilo kojeg identiteta. Međutim, stvari sa fenomenologijom stranog stoje sasvim drugačije.


Sadržaj         Dodaj u korpu



 

 

© Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića