Spisi iz sintakse i semantike, naslov je ovoj knjiizi, mislim, umereno i tradicionalan i moderan. Tradicionalan već po određenju žanra kojem okupljeni tekstovi pripadaju (spisi), moderan, pak, verovatno po upozorenju da se u naučnom posmatranju sintaksa i semantika ne mogu razdvojiti bez štete po tačnost, domašaj i napokon naučnost. Ovo poslednje, razume se, neovisno o tome shvatamo li ih (sintaksu i semantiku) kao takozvane “jezičke nivoe”, istraživačka područja, lingvističke poddiscipline ili kako drugačije, zapravo bi najmudrije, i najsvrsishodnije jednovremeno, bilo danas, napokon, i to u bilo kojem od pomenutih smislova, govoriti, u stvari, o spoju “sintaksičko-semantičkom”.

„Spisi iz kontekstualne lingvistike, naslov je ovoj knjiizi, mislim, umereno okrenut i prošlosti i sadašnjosti i budućnosti one oblasti znanja o čoveku i njegovom jeziku koju najčešće zovemo lingvistikom. Šta je zapravo na stvari? S jedne strane uočavam, osvrtanjem u prošlost: kad god bih u decenijama za mnom mislio o lingvistici, gotovo redovno bih, čini mi se, mislio o njoj kao o kontekstualnoj lingvistici. S druge strane, to sam i nastojao, sve vreme, negde od polovine sedamdesetih godina već poprilično eksplicitno: polagano razrađivati zamisao kontekstualne lingvistike i kroz moj pristup jeziku, i kroz pokušaje definisanja nauke o njemu.”

Milorad Radovanović

“Kao polazišno teorijsko uverenje ovde sam i sam morao odabrati jedan takav, istina interdisciplinaran i složen, a savremen - sociolingvistički sud o jeziku, ubeđen uz to da ni on ne može niti sme dobiti status ili imati snagu konačne presude o jeziku. Tako ću, u granicama sadašnjih mogućnosti, uslova i znanja, pokušati da, neposredno govoreći o savremenoj lingvistici, kažem i ponešto bitnoga o jeziku. Najdragoceniji rezultat iz svega toga za mene bio bi da se na kraju pokaže kako se može makar i nazreti stvarna budućnost lingvistike, kao nauke o jeziku, društvu, kulturi i čoveku.”

Milorad Radovanović

Kud pred Simbolizmom ustuknuše Semantika i Semiotika? I nije li ovde nekakva "Generativna Psihosocijalna Semiotika" na stvari? Iza svih tih razloga prethodnih, Ogden i Ričards kao da dosledno izbegavaju da upotrebe etiketu Semiotika za opštu nauku o Znakovima, kao što ni etiketu Semantika ne koriste beš rado kada je oblast Značenja u pitanju. A njihova zamisao Simbolizma i Nauke o Simbolizmu kao da pri tom u potki ima upravo zamisao nekakve "Psihosocijalne Semantike". Zapravo - kada bismo razmišljanja ove vrste nastavili, i zamisao Ogdena i Ričardsa smestili u sasvim savremeni lingvisitčki pojmovnik, kao da bismo bili blizu uverenju da je mogućno obrazložiti kako je tu u pitanju svojevrsna "Generativna Semiotika", budući da je tu neprestano u pitanju obrazlaganje pretpostavke kako su, i u komunikaciji i u mišljenju, i uopšte u operisanju simbolima, u stvari redovno u pitanju procesi kroz koje govornik i slušalac, po određenim pravilima za to, "generišu", to jest "stvaraju" i izbore simbola i njihove definicije i interpretacije, u "simboličkim situacijama" svih vrsta.

Iz pogovora Milorada Radovanovića

"Čemu ovakav spis? Ovaj je ogled ponajviše proizvod moje lingvističke, antropološke, kognitivističke i filozofske lektire, kako one tradicionalne, tako i one novije. Presudno, rekao bih to sada po oblikovanju spisa, one lektire koja je nastajala u dvadesetom veku, i u godinama što su neposredno za nama. Matematički, formalnologički i informatički deo znanja, deo koji je takođe bio značajan (svojevremeno čak i prelomno) za utemeljenje i afirmisanje ove teme, manje će u ovom ogledu biti zastupljen. Za podrobno vlastito obaveštavanje o njemu, kao i za informisanje čitaoca u tom smeru, potrebno je obezbediti saradnju specijaliste, matematičara-informatičara, na čemu svesrdno radim, te očekujem da znakovi i rezultati tog angažovanja budu u ozbiljnijem opsegu primetni tek u narednoj sintezi ove vrste, koju planiram da sačinim u dogledno srećno vreme - sa zamišljenim naslovom: Fazi logika i lingvistika (Ka teoriji jezika i mišljenja)."

Milorad Radovanović

"Planiranje jezika i drugi spisi - naslov je ovoj knjizi. Ne slučajno baš takav: mislilo se njime uputiti, s jedne strane, na poruku autora da je u pitanju teorijsko promišljanje teme, a s druge strane, samo se implicira da je u pitanju srbistički aspekt knjige - jednovremeno. A bilo je važno eksplicitno istaći da su odabrani spisi upravo u pitanju! O čemu se zapravo radi? O tome da je u devedesetim godinama 20. veka srpski jezik dobio svoje staro ime, dakle radi se o tome “kako je srpski (p)ostao srpski”! O srazmerno burnim događajima u oblasti koju zovemo planiranje jezika - u novije doba."

Milorad Radovanović