У склопу едиције Целокупна дела Павла лвића (у редакцији академика Милорада Радовановића) проф. др Мато Пижурица је, у складу са правилима Уредништва и расподелом приређивачких послова изабрао прилоге, урадио редакторске исправке, односно прилагођавње усвојеним узусима. Радило се, између осталог, о сложеним питањима «преноса» с латинице на ћирилицу не само ограниченог броја текстова штампаних латиницом него и примера метајезика, односно прасловенских и прасрпских реконструкција и сл., потом утврдио распоред прилога (углавном руководећи се тематиком и карактером текстова, нпр. њиховом наменом, типом публикације у којој су изворно објављени, наравно и значајем радова), надгледао прву и другу коректуру.

Садржај књиге је изузетно значајан (ивићевског нивоа). Почиње двама синтетичким текстовима енциклопедијског карактера: први је штампан у другом издању Енциклопедије Југославије , незаобилазан као «руководство» историчарима језика (домаћим и страним) и најважнија јединица на списку литературе на студијама свих нивоа, до докторских; други је писан, по наруџби, за планирану Глушчевићеву Српску енциклопедију - краћи, једноставнији, ограничен само на српску грађу, и зато ће бити подобнији за мање захтевне нивое студија и профиле који нису уже лингвистички. Даље следи више прилога из историје српског (народног) језика, потом из етимилогије, ономастике и лексикологије, затим из историјске дијалектологије, историје српског књижевног језика (од језика средњовековних књижевних и правних текстова, предвуковске епохе, вуковске језичке и правописне револуције и њене судбине, укључујући и коначни српско-хрватски језички раскол). Међу овима из последње групе има и изванредно популарно писаних (публицистичких текстова, који су и без научне апаратуре речити и актуелни у толикој мери (није прејака квалификација и пророчки) да се могу мерити са деловима његове култне књиге Српски народ и његов језик .

Лингвистика као појам, у овој књизи је широко схваћена, као контекстуална наука, оно што човека и његов језик описује и објашњава као устројство појава које функционишу у њиховом укупном психичком, културном, друштвеном, сазнајном, стваралачком, комуникацијском интеракцијском, прагматичком, и сваковрсном другачијем окружењу. Човек је биће које категоризује, систематизује и класификује, језиком разврстава свет свеколике варијације што је опажа. У том послу разврставања човек је по правилу склон да буде и одлучан, искључив, самоуверен. Да буде судија. У ту сврху свеколико људско искуство и знање човеково устројавани су, дакле категорисани, класификовани, систематизовани - неком врстом језика, па и природним људским језицима. Наравно, то класификовање, по правилу, не пружа баш верну , барем не задовољавајуће јасну слику света.

\"Информатичко доба\" у ком се налазимо представља бројне изазове свакодневном животу и раду. Један од озбиљнијих изазова је велика количина информација са којом треба \"изаћи на крај\", што је последица веома брзог развоја технологије и свеопште компјутеризације. Иако нам, с једне стране, рачунари помажу да се изборимо с информацијама битним за нас (путем, на пример, електронске поште, друштвених мрежа, интернет претраживача, итд.), с друге стране на рачунарима се гомилају огромне количине информација у „сировом\" стању, односно облику у ком их је тешко анализирати, употребити за намене другачије од првобитне, или из њих нешто научити. Информатичка дисциплина \"дата мининг\" (анализа података) омогућава да се из велике количине сирових података извуку занимљиве правилности и корисно знање. Ова књига се бави проблемима који произилазе из великог броја атрибута у модерним базама података, често називаним \"проклетством димензионалности\", и његовим утицајем на различите технике и аспекте анализе података.

Тхе цуррент \"информатион аге\" пресентс нумероус цхалленгес ин еверyдаy лифе анд wорк. Оне оф тхе море сериоус цхалленгес ис тхе греат волуме оф информатион тхат неедс то бе процессед анд \"дефеатед,\" wхицх ис а цонсеqуенце оф тхе рапид девелопмент оф тецхнологy анд убиqуитоус цомпутеризатион. Алтхоугх, он оне ханд, цомпутерс хелп ус то цопе wитх информатион wе финд релевант (фор еxампле, бy меанс оф е-маил, социал нетwоркс, сеарцх енгинес, етц.), он тхе отхер ханд ларге волумес оф информатион аре амассед он цомпутерс ин \"раw\" форм, тхат ис ин а форм wхицх ис диффицулт то аналyзе, усе фор меанс отхер тхан инитиаллy интендед, ор леарн фром. Тхе цомпутер-сциенце дисциплине оф дата мининг енаблес тхе еxтрацтион оф интерестинг паттернс анд усефул кноwледге фром ларге волумес оф раw дата. Тхис боок деалс wитх проблемс стемминг фром ларге нумберс оф аттрибутес ин модерн дата басес, офтен реферред то ас \"тхе цурсе оф дименсионалитy\", анд итс инфлуенце он дифферент тецхниqуес анд аспецтс оф дата мининг.

Већ од почетка 20. века под називом \"музика\" наилази се и на појаве за које се може сумњати да јој још увек припадају. Тако је могуће констатовати да је после вишевековне фазе додавања звучно-медијских својстава појави званој \"музика\", уследила фаза одузимања звучно-медијских а додавања незвучно-медијских својстава појави и даље називаној истим именом. Такође, из објектног стања музике издвојио се и ток ка ментализованом стању \"музике\". Од једног тренутка стога није више било довољно заједничких обележја да би све што се звало музиком то могло и бити. Те промене, изражене свим оним предлозима суптракције звучног, адиције незвучног и промовисања посебних онтолошких стања музике - идеје, записа, извођења - као музике, означавале су упадљивији наступ арбитрирања њеног штаства. Али, то арбитрирање повезивања термина \"музика\" са извесним појмовима и појавама, што су предложили неки протагонисти авангарди, не може се сада обуставити. После деценија композиторског и теоријског бављења музиком и другим уметностима - морам најзад и сам знати и осећати шта је за мене музика. Ако тако кажем - тиме сам већ одредио и категоријалне начине њеног препознавања.

Колико сам био кадар, у овој књизи сам одредио шта је за мене музика, потпуно свестан неподесности дискурса за њено потпуније предочавање. У опсег појма музике уврштена је и електроакустичка музика. Природно, одређивањем садржаја појма музике, тога шта музика јесте, испољило се и шта она није. Између осталог, она није језик. Музика не може бити ни нека незвучна појава, али ни свака звучна. Она се не своди само на идеју, нити само на запис. Ма колико звучно манифестовање музике био њен најбитнији модалитет постојања, где у многим случајевима живо извођење значи испољавање музичког дела, извођење се из тог модалитета не може издвојити и само постати музика. У начелу, не постоји ниједан довољан разлог због којег би све звучно и безвучно требало прихватити као музику, јер те појаве могу бити и неко друго духотворство а да не буду мање вредне зато што нису музика.

Павле Ивић, једно од најзначајнијих имена српске и светске лингвистике, успешно се огледао у више дисциплина: дијалектологији, историји језика, фонологији, етимологији, ономастици, лексикографији, планирању језика.

Његова целокупна дела, објављена у 11 томова у редакцији Милорада Радовановића, поред појединачних, посебних издања садрже и чланке, расправе, предавања и студије – текстове који су настајали и били објављивани у временском распону од тридесет година у домаћим и страним публикацијама. Ови драгоцени текстови сабрани су у три књиге X тома Ивићевих целокупних дела под називом „Расправе, студије, чланци“. Прва књига, чији је приређивач Драгољуб Петровић, сабира текстове из области фонологије обухватајући сва важна фонолошка питања од Романа Јакобсона и развоја фонолошке теорије, преко упоредне, контрастивне и историјске фонологије, па до фонолошких система савременог српског језика, како стандардног, тако и његових дијалеката.

Текстови су груписани у 5 проблемских целина: 1. На путевима фонолошке теорије; 2. Проблеми упоредне и контрастивне фонологије; 3. Из историјске фонологије; 4. Из фонологије стандардног српског језика; 5. О дијалекатским гласовним системима, а у њиховим оквирима организовани су према времену када су објављивани. Многи од текстова који су били објављени у страним публикацијама преведени су за ову прилику са немачког, енглеског, француског и руског.

Павле Ивић је, следећи најновије токове науке о језику, али се и ослањајући на позитивне тековине традиционалне лингвистике,  успео да у интерпретацији језичких чињеница дође до решења која „значајно и трајно обогаћују доктрину светске лингвистике“, како истиче Слободан Реметић. Сам Ивић о томе каже: „Прихватање нових тековина у науци никад нисам схватао као безусловно одбацивање старих. Нови методи су добри као проширење методског арсенала науке, а не као замена за оно што су постигла претходна поколења“.

Трећа књига Целокупних дела Павла Ивића у редакцији Милорада Радовановића Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој несумњиво је једна од најзначајнијих књига из српске лингвистике односно сербокроатистике. У питању је прва дијалектологија једног јужнословенског језика урађена модерним структуралним методом. Управо зхваљујући модерном лингвистичком методу, уз остале њене вредности, ова књига није изгубила на својој актуелности, упркос томе што је од њеног првог издања до објављивања превода било више дијалектолошких открића, објављено више прилога и монографија, и дошло до српског и хрватског језичког раскола. Напротив, има се утисак да су сва касније открића већ била наговештена у овој књизи.

Књига је објављена на немачком језику 1958, две године након књиге Дијалектологија српскохрватског језика – Увод у штокавско наречје, а с немачког је на наш језик превела Павица Мразовић. Приређивач, Мато Пижурица, истиче да је у питању „лингвистичко дело трајне вредности” и да ће највећу корист од превода ове књиге имати генерације студената које у њој добијају прави униварзитетски уџбеник.

Како сам Ивић истиче, књига је намењена интернационалној науци, са жељом да се иностраним научницима представе и прикажу резултати важних дијалектолошких истраживања као и систем и структуралне карактеристике сваког дијалекта.

„Српскохрватски дијалекти већ одавно привлаче пажњу, не само југословенске већ и иностране лингвистике, и то због значаја који имају како са славистичког тако и са општелингвистичког становишта. Познато је у којој су мери - од самог почетка - упоредна граматика словенских језика и истраживање лингвистичких структура користили материјал српскохрватских дијалеката. Довољно је подсетити на Белићеву теорију православне акценатске метатоније и на радове истакнутих представника Прашке школе (Трубецкој, Јакобсон). Ова књига има за циљ да материјал српскохрватских говора још више приближи интернационалној науци.”

Павле Ивић

Друга књига из едиције Целокупних дела Павла Ивића у редакцији Милорада Радовановића јесте студија Дијалектологија српскохрватског језика. Увод и штокавско наречје. Приређивач овог издања, Драгољуб Петровић, наводи да се ова књига објављује у готово неизмењеном облику њеног другог издања из 1985. године. 

Књига је први пут објављена 1956. у издању Матице српске, на самом почетку Ивићеве универзитетске каријере, и представљала је први преглед српскохрватских дијалеката и њихових особина још од Белићевих чланака у Народној енциклопедији, али са готово двоструко више материјала и често новом интерпретацијом чињеница.

Аутор се у овом раду водио тиме да пружи преглед најважнијих дотадашњих резултата, користећи се целокупном постојећом литературом као и сопственим белешкама са дијалектолошких екскурзија у разним крајевима  земље, истичући да се при том није ограничавао на репродуковање тих резултата, већ даје ново осветљење многим појавама, односно нова схватања о разним проблемима.

Тако се новине ове студије у односу на претходна дијалектолошка истраживња огледају у следећим тачкама: повезивање историје дијалеката са историјом етникума који је говорио тим дијалектом, посматрање српскохрватске језичке области као део целине јужнословенског језичког земљишта, покушај да се да први допринос за одређивање структуралних карактеристика наших дијалеката и вођење рачуна о лингвистичко-географским моментима, са посебном пажњом посвећеном изоглосама које пресецају традиционалне дијалекатске границе. Аутор наведене четири тачке сматра смерницама за даљи развој наше дијалектлогије.

\"Кроз цели мој радни век, а нарочито у протеклих тридесет година, једна од двеју главних области мојих размишљања, истраживања и писања (уз социолингвистику и планирање језика), дотицала је подручје прожимања синтаксе и семантике. У тој области занимања, највише сам снаге, знања и интуиције уложио у испитивање номинализационог феномена - што, у крајнејм, значи у трагање за везама између језичких појава и појава у њиховом контексту: друштву, психи и, понајвише - у мишљењу, то јест у уму. Тај лик језика управо је и условио моју жељу да списе старије и новије о вези између језика и ума, на примеру номинализационе (и њој сродне) проблематике, објединим у књигу у архаичном кључу насловљену: \"Стари и нови списи\" (Огледи о језику и уму).\" М. Радовановић